Đuka Lisica,
ponedeljak, 21. mart 2011.

     Veliki broj nas koji smo rođeni u selu Medna ne živi više u njemu. To posebno važi za zaselak Lisice, koji je od svih zaselaka u Medni najbliži samom vrhu planine Dimitora. Dimitor, u stvari, ima dva dela, koji su naslonjeni jedan na drugi: Veliki Dimitor, koji je prostraniji i sa više livada; i Mali Dimitor, koji je sav obrastao šumom i ima nešto veću visinu (1483 m) od Velikog Dimitora. Lisice se nalaze na oko 1000 m nadmorske visine i od njih se dolazi prvo na Veliki, pa onda na Mali Dimitor.
     [Ja kažem: „U Medni“; ali se često kaže: “U Mednoj“. Ponekad se čak čuje i: „U Medini“. Da bi se stekla bolja slika o razdaljini između Lisica i Dimitora, neka posluži podatak da sam ja, kada sam održavao kondiciju svakodnevnim rekreativnim trčanjem, a imao sam oko 40 godina, ustrčao od Lisica do vrha Velikog Dimitora za 27 minuta, a strčao nazad u Lisice za 13 minuta].
     Nekada je u Lisicama bilo oko dvadesetak kuća u kojima su živele porodice sa pretežno mnogobrojnim članovima domaćinstva, naročito dece. Danas tamo žive svega četiri porodice u kojima su svi odrasli ili sasvim stari.
     Verujem da su u svima nama koji smo otišli iz Lisica ostale drage uspomene na život u njima, bez obzira na to kako bi taj život mogao da ocenjuje neko sa strane, koji tamo nije živeo. Kada su u pitanju moje uspomene na taj život, za sebe sam siguran da na njih gledam kao na jedno od najvećih bogatstava koje sam imao sreće da steknem. Možda je to zbog toga što sam u Lisicama živeo dok sam još uvek bio dete, neopterećeno brigama odraslih (rođen sam 1937, a otišao iz Lisica 1947. godine).
     Ali, ja osećaj bogatstva u sebi, vezan za Lisice, ipak više vidim u tome što smo u to vreme živeli na način na koji su živeli naši preci stotinama godina, i što mi se tada činilo da je takav život jedino moguć i prirodan. Poslednjih desetina godina sve se iz godine u godinu menja, pa kako dolaze nove generacije, tako im sve manje postaje poznato kakvim su životom živele generacije pre njih. To je i razlog što hoću ukratko da opišem pojedine sadržaje i aspekte tog nekadašnjeg načina života, onako kako sam ga ja svojim dečjim očima tada video, i kasnije u svojoj glavi u pamćenju svuda nosio - kako zbog toga da se mi, koji smo sada najstariji, na njega podsetimo, tako i zbog toga da naši sadašnji mlađi (bar oni koji su radoznali) saznaju kako su živeli njihovi očevi, dedovi i pradedovi. Ograničiću se da pišem samo o onome što ljudima koji nisu upoznali nekadašnji život u Lisicama može izgledati neobično, osobeno, pa i dosta zanimljivo.
     [Pisaću jezikom kojim sada govorim u Beogradu, u kojem živim, jer nisam više siguran u to kako se danas govori u Lisicama i Medni, a da ne učinim sebe smešnim praveći neke greške; ali ću dobar deo teksta posvetiti i rečima i izrazima koji su korišćeni u Lisicama kada sam ja u njima živeo, a neke od njih nisam sretao nigde na nekom drugom mestu.
     Moram napomenuti da sam se tokom celog života susretao sa problemom izbora načina govora. Mislim da govor našeg detinjstva ostaje trajno u nama kao deo našeg bića, čak i onda kada ga više ne koristimo; ako smo otišli da živimo u nekoj drugoj sredini koja koristi drugi govor. Zbog toga prihvatanje drugog govora, a potiskivanje govora iz detinjstva, predstavlja manje ili više neželjen, a ponekad i bolan proces, koji čovek često doživljava kao malu izdaju rodne sredine; koju čini radi boljeg uklapanja u novu sredinu. Kada smo se kolonizirali u Banat, u Banatskom Velikom selu kod Kikinde živeli smo isključivo u sredini ljudi doseljenih takođe iz Bosne, ali iz drugih krajeva: od Drvara, Petrovca, Prijedora, Dervente itd. Svako je sa sobom doneo i svoj način govora. Morali smo se zbog toga jedni drugima prilagođavati i prihvatati neki zajednički govor. Sa prelaskom na školovanje u Kikindu susreo sam se sa „lalinskim“ govorom Kikinđana. Tada sam odlučio da naučim da govorim onako kako su nas učili profesori srpskog jezika: književnim srpskim jezikom, ekavskim govorom. Taj način govora sam koristio sa drugovima „Lalama“, a kod kuće sam nastavio da govorim onako kako se u Banatskom Velikom Selu govorilo. Svesno sam odbijao da upotrebim i jednu specifičnu „lalinsku“ neknjiževnu reč, bez obzirana na to gde sam i s kim sam govorio. Sa prelaskom u Beograd na studije (1956. godine), i dalje sam se trudio da što pravilnije govorim književnim jezikom. Odbijao sam da prihvatim bilo koji „beogradski“ govor i izgovor koji nije bio književni (a u Beogradu ima mnogo različitih i govora i izgovora, donetih iz sredina odakle su ljudi dolazili). U toku radne karijere, pa sve do sada, moj posao izrade jugoslovenskih nacionalnih standarda podrazumevao je odlično služenje srpskim književnim jezikom, pa sam tako usavršavao i svoj osećaj za specifičnosti jezika, koji ću iskoristiti i u ovom tekstu pri objašnjavanju reči i izraza posebno specifičnih za nekadašnji govor u Lisicama.]

Svako je u Lisicama sam sebi skoro sve potrebno za život pravio i proizvodio

     Prosto je sada teško poverovati koliko je malo stvari izvan samog zaseoka bilo potrebno ljudima u Lisicama za svakodnevni život. Skoro svu hranu, i odeću i obuću oni su sami za sebe stvarali i pravili. Namirnice su bile od povrća, voća i žitarica koje su sami gajili. Sva odeća se na sopstveni način pravila od vune, konoplje i kože. Vuna je bila od sopstvenih ovaca, a koža još i od goveda i koza. Konoplje je svako za sebe sejao, gajio i prerađivao. Ono što se, od svakodnevnih potrepština, moralo kupovati bilo je samo: so, šibice, šećer, kafa i petrolej („gaz“) za lampe za osvetljenje..
     [Reč šibica se najčešće izgovarala „šibljica“, kafa kao „kava“, a petrolej se isključivo nazivao „gaz“. Koliko znam, osim kod nas Mrkonjićana reč "gaz" za petrolej retko gde se koristi.]

Glavni posao dece, mladića i devojaka bio je napasanje i čuvanje koza, ovaca i goveda

     Moj otac je, na primer, često govorio da je čuvao koze sve dok nije pošao u vojsku. Video sam da je to bio slučaj i sa mojom braćom stričevićima. I ja sam, iako nisam imao ni deset godina, čuvao po šumi koze; često sa drugom decom, a ponekad i sam.
     [U lisicama bi se za „braću stričeviće“ reklo „mala braća“, pa bi se objasnilo da su njihovi očevi rođena braća,(ili da su im majke rođene sestre, ili da su otac jednog i majka drugog brat i sestra, ako su bila u pitanju takva „mala braća“). Bosanci doseljeni u Banatsko Veliko Selo iz drugih krajeva Bosne bi rekli „braća od strica“, ali koliko se sećam, u Lisicama se nije govorilo drukčije nego „mala braća“ (da bi se pravila razlika u odnosu na „rođenu braću“. Kad smo kod najbliže rodbine, „očuh“ se u Lisicama nazivao „oćuv“, a „maćeha“ se nazivala „maćija.“ ]

Najveća opasnost i strah bili su od vukova i zmija

     Vukova je bilo veoma mnogo u šumama i često su utrčavali u stada ovaca ili koza i otimali jaganjce, jarad, pa i ovce i koze. Moram da priznam da sam osećao veliki strah, kada sam bio sam u šumi. Bilo je i dosta zmija. Ja sam nekoliko puta na njih naleteo. Srećom, mi smo i leti i zimi bili obuveni u vunene čarape i kožne opanke („oputnjake“), pa je to smanjivalo opasnost da nas zmija ujede.
     Međutim, čuvanje stoke zajednički sa drugom decom bilo je čak i veoma zabavno i privlačno. Sećam se da se dešavalo da nas bude po desetoro i čak dvadesetoro dece zajedno. Svako je nosio svoju torbicu sa parčetom kukuruznog hleba („kruva“) u njoj, da pojedemo kada izgladnimo. Za vreme letnjih vrućina, stoka poleže u hladovinu, a mi deca pričamo, ili se igramo raznih igara. Stariji čobani i čobanice su, naravno, međusobno „ašikovali“.
     Zimi, kada se stoka zatvarala u staje („košare“), često su vukovi čučali na uzvišici iznad sela koja se zove Klještine (udaljenoj oko 400 m), zavijali, gladni, gledajući kako se stoka zatvara. Koliko su vukovi predstavljali opasnost govori i običaj da se jednom godišnje simbolično nosi hrana i ostavlja iznad sela, kao „ručak“ za vuka da ne bi napadao (govorilo se: „da ne bi klao“) stoku iz sela.
     [U Lisicama se “jagnje” nazivalo “janje”, a jaganjci nazivali “janjci”. Majke su najčešće iz nežnosti koju su osećale prema svojoj deci obraćale im se sa “Janje moje”. I bile su veoma brižne majke. Vrlo često su štedele svoju decu od težih poslova, preuzimajući na sebe te poslove uz nežne reči: “Neka janje, maja će” – u smislu: “Ne moraš to da radiš, ja ću to uraditi.”
     Opanci „oputnjaci“ su se pravili od goveđe ili svinjske kože, koristeći takođe kožne uzice, koje su se zvale „oputa“, kojim su se opanci oblikovali pri izradi i pričvršćivali na nogu kada se obuju.]

Kuće su pravljene od drveta; pa i pribor za jelo bio je od drveta

     Osim dve kuće koje su bile ozidane od kamena, sve ostale su pravljene od drvenih brvana, a krov se pokrivao daskama. Šupljine između brvana zatvarale su se goveđom balegom. Nije bilo dimnjaka, već je dim izlazio kroz otvor na krovu (kroz „badžu“). Unutrašnjost kuće je imala dva dela: prvi, bez plafona, sa ognjištem na sredini iznad kojeg su visile verige za vešanje lonaca pri kuvanju jela, i drugi u kojem se spavalo i zimi boravilo, sa ozidanim šporetom u kojem se ložila vatra. Ovaj drugi deo je imao i drveni pod i drveni plafon, od dasaka debelih oko 5 cm.
     Jelo se iz zajedničke drvene posude („zdjele“), drvenim kašikama („žlicama“). Voda se sa izvora („vrela“) i donosila i držala u drvenim „vučijama“. Pila se iz emajliranog lončića. Jelo se sa niske sofre („sovre“) i, obično, sedeći na tronožnim stoličicama.
     [Ovaj emajlirani lončić se nazivao „pisker“, ili „pisken“. Posebno ističem ovaj naziv zbog toga što nigde na drugom mestu, osim u Lisicama, nisam čuo za takav naziv. Kasnije sam se uvek pitao odakle je potekao, ali nisam uspeo da saznam.]

Školovanje

     Niko od tadašnjih naših očeva i majki nije išao u školu, jer škole nije ni bilo kada su oni bili deca. „Školovali“ su se prenoseći jedni drugima ono što su čuli od nekog sa strane. Najbolji primer za to je, možda, bio moj otac Glišo, koji je čuvajući koze naučio da čita, piše i računa. Rekao mi je da je to naučio od Blagoje Tegeltije, sa kojim je čuvao koze. Blagoja je bio iz zaseoka Tegeltije, koji se nalazi svega oko 300 m niže od Lisica. Od koga je Blagoje naučio to što je znao, moj otac mi nije rekao.
     Neki u Lisicama su znali napamet veliki broj srpskih junačkih pesama o Marku Kraljeviću, Milošu Obiliću, Relji Krilatici, Jugovićima, Strahinjić Banu i drugim srpskim junacima. Kao najlepšu stvar koju sam iz mog detinjstva u vezi sa tim zapamtio, bilo je da moj otac leži, ja mu sedim na grudima, a on mi peva pesme o pomenutim srpskim junacima. Kažem: „peva“, jer je otac zaista pesme izgovarao na način kako se to peva uz gusle.
     Pošto su Lisice bile daleko od centra Medne (sat vremena hoda), u kojem se nalazila crkva, popovi nisu nikad dolazili u Lisice radi molitava i pojanja. To su znali da rade po neki od ljudi iz Lisica sami, i radili su kada su odgovarajući praznici. Kada je krsna slava, onda se u Lisicama "čita slava".
     [Ne znam, takođe, da se igde drugde osim u Lisicama „čita slava“. To „čitanje“ se sastoji od nekih, čini mi se, 7 delova, u kojima se veličaju srpski preci: Nemanjići, kosovski junaci i drugi. Mene je moj otac bio naučio da i ja „čitam slavu“, pa sam to radio (sasvim ozbiljno) na slavi kod mog strica Savana. Pri „čitanju slave“ svi stoje, ozbiljno slušaju „čitanje“, i kada na kraju svakog od pomenutih delova slave onaj ko čita kaže: „Vo slavu i čest“, svi ponove: „Vo slavu i čest“. Nažalost, tekst „čitanja slave“ sada sam potpuno zaboravio, a rado bih želeo ponovo da ga čujem onako kako sam ga nekada bio naučio, ali nisam uspeo da pronađem nekog ko to i sada zna u nekadašnjem obliku.]

Čuveniji ljudi iz Lisica

     [Ovde će biti reči o onima koji nisu više živi. O sada živima možda će govoriti oni koji ostanu posle njih.]
     Čovek od kojeg je sve u Lisicama počelo bio je Jovo Lisica. On se prvi nastanio na mestu gde su Lisice i većina ljudi u Lisicama su njegovi potomci. Generacijski gledano, ja spadam samo u jedno od njegovih mnogobrojnih čukununučadi.
     Za jednog od Jovinih sinova Iliju, koji je imao nadimak Avdija, priča se da je bio čovek izuzetne snage i hrabrosti. Rvao se sa samim đavolom, pa je, kaže se, golim rukama rastrgao đavola. Drugi Jovin sin bio je Niko, sa nadimkom Ćelo.
     [U Lisicama se o Avdiji, u originalnom govoru, pričalo ovako: „Avdija je razgulio đavla“. Kada se dvojica u Lisicama posvađaju, nije bilo neobično da u ljutini jedan od njih ne zapreti drugome: „Pazi da te ne razgulim k’o Avdija đavla.“]
     Mislim da je prvi čovek iz Lisica, koji je bio čuven od Sanskog Mosta i Ključa, pa sve do mnogih mesta u Dalmaciji, bio Milan Lisica – Milanda. On je trgovao svinjama (a i drugom robom: svinjskom parajicom, duvanom itd.), kao i još neki iz Lisica. Kupovali su, na primer, preko stotinu prasadi u Sanskom Mostu ili Ključu, pa ih peške danima gonili sve do Dalmacije i tamo prodavali.
     Skoro isto tako poznat kao trgovac bio je i Petar Lisica – Šperica. Šperica nije od loze Jove Lisice, već je došao u Lisice od Grahova, ali je uzeo prezime Lisica pošto je to prezime već bilo poznato kao prezime poznatih i pouzdanih trgovaca iz Lisica, pa mu je obezbeđivalo bolju trgovinu.
     Milandin sin, Dako Lisica, po činu pukovnik, bio je načelnik Vazduhoplovne akademije u Zadru.
     Nikola Lisica (Stojandžin) bio je direktor svih osnovnih škola za oblast koja je pripadala Mrkonjić Gradu.
     [Nikola je bio unuk Stojana Lisice, Stojandže. Stojandža je bio Avdijin sin, a bio je poznat po tome što je živeo 99 godina (1860 – 1959). Zbog toga je njegove potomke narod lakše prepoznavao po njemu, Stojandži, nego po njihovim očevima. Njih su svi zvali „Stojandžini“. Ja sam, na primer, dugo mislio da je Nikolin otac Stojandža. ]
     Vlade Lisica, Šperičin sin, bio je direktor finansija u hidroelektrani „Bočac“, na Vrbasu.

Govor kao osnov za istraživanje porekla Lisica

     Osim što se zna da je rodonačelnik Lisica čovek po imenu Jovo, ništa se pouzdano ne zna ni ko je on, ni odakle je došao, ni zašto je došao. Ne zna se pouzdano ni kako se prezivao. Priča se da mu je „Lisica“ bio nadimak; navodno zbog toga što je nosio odeću od neobojenog sukna, koja je tokom vremena od bele postala žuta, kao boja lisičjeg krzna – pa je od tog nadimka i postalo naše prezime Lisica.
     Za mene, govor u Lisicama može da predstavlja dosta važan trag za utvrđivanje porekla našeg pretka Jove i ljudi, njegovih potomaka, koji su živeli u Lisicama. U tom cilju sam zamislio jedan mali projekat koji bi bio u tome da utvrdim druga mesta gde se najviše sreću iste reči kao u Lisicama, i to mesta na glavnim pravcima udaljavajući se od Lisica. Napravio sam spisak od stotinak reči koje su se govorile u Lisicama, a koje sam retko sretao na drugim mestima, ili ih nigde nisam sreo osim u Lisicama, sa namerom da anketiram pojedine ljude koji su odrasli u nekim mestima koja leže na pomenutim pravcima: prema severu od Lisica, prema jugu, prema istoku i prema zapadu – da ih pitam da li znaju značenje reči sa mog spiska. Projekat nisam još završio, ali me dosadašnji razgovori navode na to da zaključim da je južni pravac taj iz kojeg su ili došli naši preci, ili da su komunikacije naših predaka sa ljudima iz mesta na tom pravcu bile najčešće i najvažnije. Navešću neke argumente koji potvrđuju taj zaključak.
     Prvo, ima nekih svakodnevnih reči koje se govore isto kao u Dalmaciji, a ne govore se u mestima u Bosni ni na jednom od ostalih pravaca (istok, zapad, sever). Na primer, u Lisicama se za „cveće“, kaže „cviće“. Ne kaže se deda (kao u Srbiji), ili đed (kao se kaže na zapadu Bosne), nego se kaže „did“. Ne kaže se „merdevine“ (kao u Srbiji), ili „škale“ (kako se kaže na zapadu Bosne, na primer u Drvaru), nego se kaže „skale“. Jedno od muških imena nije „Đorđe“, kao u Srbiji i Crnoj Gori, nego „Đorđo“, kao u Dalmaciji.
     Utvrdio sam da osoba, na primer, iz Brčkog (Bojana, koja ima blizu 60 godina) ne zna značenje polovine reči sa mog spiska, a osoba iz Glamoča (Bogdan, koji ima preko 70 godina) zna značenje skoro svake reči sa tog spiska! I to je za mene najjači dokaz o mogućem dolasku naših predaka iz pravca Dalmacije! Vrlo je interesantna i indikativna za moj zaključak, izreka koju je često koristila moja majka Bosiljka, koja se odnosila na nekoga ko je imao razloga da se umori, koja glasi: „Umorio se k’o da je galiju vozio“. Siguran sam da moja majka nije znala šta je to „galija“, jer je za galiju čuo samo onaj ko je živeo uz more (a moja majka u to vreme nije mrdnula iz Buvača u Slatini, gde je rođena, i iz Lisica, gde se udala).
     Mada, radi objektivnosti, moram u nastavku ovog teksta da navedem i neke slučajeve koji ne idu u prilog mom zaključku o našem poreklu iz Dalmacije.
     Prvi je, da u nekadašnjem govoru u Lisicama ima vrlo neobičnih glasova. Jedan od njih je isti sa glasom koji su nedavno Crnogorci uveli u svoj Crnogorski jezik, a to je meko „s“, koji Crnogorci nameravaju da pišu kao ś. U Lisicama se, tako, nije izgovaralo „sutra“, niti „sjutra“, nego, kako bi to Crnogorci sada napisali: śutra. Ima još reči u Lisicama sa tim glasom u sebi. Na primer, napisana po novostvorenom crnogorskom pravopisu, reč „śajiti“ u Lisicama je imala značenje „sijati“ („Kada je jako sunce, sve śaji“). Neobičan glas u Lisicama bio je i „dz“, kao u takođe neobičnoj reči „cardza“, koja u Lisicama ima značenje „suknje“ (u Drvaru se za „suknju“ kaže „kiklja“). „Dz“ se izgovara kao jedan glas.
     Drugi slučaj koji ne potvrđuje moj zaključak o našem poreklu iz Dalmacije, jeste da sam u Krušedolskom Prnjavoru u Sremu, čuo od jedne stare Sremice (baba Ivanke, koja ima 95 godina) da je jedan mali broj reči iz mog spiska vrlo sličan rečima koje su se nekada koristile u Krušedolskom Prnjavoru. Ako su reči sa spiska doneli naši preci iz Dalmacije, odkud one i u Krušedolskom Prnjavoru? To su sledeće reči:
     - za rublje, u Lisicama se govorilo „rubine“, a u Krušedolskom Prnjavoru je reč „rubina“ označavala košulju;
     - za osobu koja retko ima apetit za jelo, u Lisicama se govorilo „spadljičava“, a u Krušedolskom Prnjavoru „spadljiva“;
     - za odraslo jagnje koje još nije dovoljno odraslo da se kaže da je ovca, i u Lisicama i u Krušedolskom Prnjavoru se govorilo „šilježe“;
     - kuvano voće zajedno sa vodom u kojoj se kuvalo u Lisicama se zove „ošep“, a u Krušedolskom Prnjavoru se „ošep“ govorilo za sušeno voće. [Interesantno je da sam čuo od ljudi iz Makedonije da se u Makedoniji čaj zove „ošep“.]

Spisak karakterističnih reči koje su se koristile u Lisicama (Zbog ograničenog prostora, riječi su prebačene u rubriku Stare riječi.)

[U Spisak nisu unete one reči koje su već na sajtu Medne, koje sadrži spisak Novaka Markanovića]

Svaki deo terena i svako mesto u Lisicama i na prostoru oko njih imali su svoje ime

     Kao što u modernim naseljima svaka ulica ima svoje ime, a zgrada u ulici svoj broj, tako je u Lisicama (na njivama, livadama, proplancima, u šumama i planinama) svaki deo imao svoj naziv. Ti nazivi za mene, a verujem i za sve one koji su živeli u Lisicama, predstavljaju dragu „muziku“ kada ih ponovo čujemo:
     Barica, Bojin Točak, Borozan, Božin Do, Božino Brdo, Breg, Breščić, Bunar, Bunarić, Crne Lokve, Ćanina Poljana, Dočić, Dolina, Grič, Grotić, Jazmak, Keserovac, Kicelj, Klanac, Klještine, Kosa, Kotunište, Kovačevića Kosa, Krčevine, Kuk, Laništa, Lazin Do, Ledeni točak, Lekino Brdo, Livadica, Lješčice, Lučice, Mali Jakir, Močila, Naslon, Njive, Ograde, Ometaljka, Obrežine, Palež, Paleška Kosa, Pištaljski Put, Pokrajčevica, Poljanak, Previca, Privija, Puvarine, Ravan, Repušina, Sandrkovača, Savanovac, Sječica, Suvi Vrh, Tijesno, Točkov Do, Veliki Jakir, Vrančino Vrelo, Vrtača, Zabot, Zabrdo, Zabrijeg.