Krivudavim asfaltnim putem niz kanjon Vrbasa, kišovitih i prohladnih dana 1995. godine, gmizala je nepregledna kolona srpske nejači. Dok je trajala jaka ofanziva hrvatsko-muslimanskih snaga, izbjeglička rijeka je bivala sve šira i veća. Sa okolnih planina u nju su se slivale nove rijeke srpskih izbjeglica. Svi su hrlili ka Banjaluci.

     Otac i sin, Stojan i Slavko Pavlović iz sela Okandžije (donja Medna), četrdesetak kilometara od Mrkonjić-Grada, nisu htjeli u izbjeglištvo. Sve vrijeme okupacije skrivali su se po bespućima Ovčare, Sokolovče i Dimitora. U jednoj pećini su prezimili, proslavili krsnu slavu Svetog Nikolu i Božić i narednog proljeća su u svom zavičaju dočekali slobodu.

     Odmah pored Stojanove kuće nalazi se jedna drvena kućica. U njoj, na prvi pogled, ništa posebno. Razbacana drva i neke stare krpe. Ali kad se oči malo priviknu na tamu, može se primijetiti velika, okrugla, crna rupa kroz koju se ulazilo u podzemlje stjenovitog brijega što se uzdizao iznad kuće.

     - Ovdje sam sakrio 150 litara rakije, svu slaninu i tridesetak kilograma masti - priča starac.

     - Kad su u septembru na naš kraj počele padati prve granate, iskopao sam tu rupu. Znao sam da će mi biti potrebna. Čim sam vidio da rat dolazi i u naše selo, ubacio sam unutra rakiju, slaninu i mast, zazidao rupu kamenjem, oblijepio je ilovačom i na kraju uz taj zid složio iscjepana drva. Oni su ovamo dolazili, sve su prevrnuli, ali nisu otkrili moje skrovište.

     Od desetog septembarskog dana 1995. godine, Pavlovići nisu spavali u svojoj kući sve do 6. februara 1996. godine. Dolazili su samo kad im je gore u planinama nešto zatrebalo. U strahu da neprijateljski vojnici ne otkriju njegovo skrovište, više hrane, ćebadi i odjeće je premjestio na neka samo njemu znana šumska skrovišta.

     - Tamo sam imao svega: brašna, šećera, soli, masti, pasulja, krompira, jabuka i krušaka. Imao sam čak i 25 kilograma kafe. Samo mi je pameti falilo. Da sam bio pametan i ja bih sa svojim komšijama u zbijeg. Sigurno se ne bih ovako namučio. Možda bih i ja otišao, ali nije imao ko doći po mene. Sin Boro i oba moja unuka su bili na ratištu. Zvale su me, brate, komšije, ali nisam mogao sve ovo ostaviti. Mislio sam kud da idem, ta ustaška ofanziva će brzo proći. Jest' đavola, oni svaki dan u selu. Pljačkaju, pale kuće, a ja odozgo iz pećine samo gledam šta se radi. Kad mi je gore u pećini dodijala studen udarao sam se šakama u glavu.

     Zanimljivo je da je Stojan u tu istu pećinu bježao i 1941. godine. Cijelo selo se tad sklonilo od ustaša. Istorija se ponavlja!!!